У Републици Српској постоји, када је у питању положај страних улагача, доста либералан законски оквир страних улагања. Овај оквир нуди страним улагачима низ права и погодности у пословању. У ствари, страни улагачи имају национални третман, то јест, у правима и обавезама су изједначени са домаћим пословним субјектима.
Страна улагања су регулисана Законом о страним улагањима РС (Закон ) и Законом о политици директних страних улагања БиХ.
Према Закону о страним улагањима РС постоје сљедећи облици улагања:
- оснивање правног лица у потпуној својини страног улагача,
- оснивање правног лица у заједничкој својини домаћег и страног улагача,
- улагање у постојеће правно лице,
- посебни облици улагања (концесије, Б.О.Т. уговори...).
Утицај различитих облика директних страних улагања на економију земље пријема се најбоље види када се она подијеле у двије групе.
Прва група су тзв. „greenfield“ инвестиције тј. изградња комплетних погона у другим земљама, а друга група су М&А (Margers and Acquisitions) тј. улагања путем спајања и преузимања.
Код „спајања и преузимања“ долази до промјене власништва над већ постојећим капацитетима што, барем у почетном периоду, не доводи до повећања тих капацитета (у доста случајева дође чак и до смањења, нпр. отпуштања одређеног броја радника), тако да овај облик инвестирања обично не доводи до повећања обима производње и запослености земље пријема.
За разлику од „спајања и преузимања“ код „greenfield“ инвестиција у почетку нужно долази до повећања производних капацитета земље и запошљавања нових радника тако да се овај облик улагања показује као много повољнији за земљу пријема.
Зато све транзицијске земље преферирају „greenfield“ инвестиције као модел који је у сваком случају прихватљивији, поготово у првом периоду реализације инвестиција.
Разлика између ова два облика улагања се временом губи, па чак се чак може десити да држава преферира „спајање и преузимање“ као повољнији облик улагања. Исто тако постоје проблеми које је једино и могуће ријешити овим обликом улагања, нпр. проблем обезбјеђења опстанка домаћих предузећа која су у кризи или пред банкротом.
У сваком случају, одговор на питање који облик директних страних улагања треба преферирати треба тражити у специфичним карактеристикама, потребама и приликама који постоје у земљи пријема.
Иако Закон о страним улагањима РС и Закон о политици директних страних улагања БиХ представљају солидан оквир за инвестирање, не може се рећи да је Босна и Херцеговина погодно подручје за стране инвестиције.
Босна и Херцеговина се налази 22. мјесту од 27 земаља у транзицији по квалитету пословне климе.
Посебну тежину, у области страних улагања, имају административне препреке пословним активностима. Код „greenfield“ улагања, долази до комплетне изградње производних погона („на ледини“), и управо се у тим активностима највише очитују недостаци у нашем правном систему, који овај поступак чине предугим и прескупим. У циљу превазилажења оваквог негативног стања, потребно је извршити измјене прописа како би се створило окружење привлачно за стране инвеститоре, а посебно оне спремне на улагања у облику „greenfield“ инвестиција (посебно прописа који регулишу: прибављање грађевинских дозвола, регистрацију страних улагања, регистрацију предузећа, инспекцијске послове, рјешавање привредних спорова, извршење судских одлука и др.).
Поступак регистрације страног улагања
Да би се страно улагање регистровало потребно је Министарству спољне трговине и економских односа доставити сљедеће документе:
- захтјев за упис страног улагања (захтјев се подноси писмено у слободној форми),
- документ којим се утврђује идентитет страног инвеститора који не смије бити старији од 6 мјесеци и то: ако су инвеститори страна правна лица, онда се доставља овјерена копија извода из судског или другог одговарајућег регистра у земљи поријекла (овјера документа се врши у земљи поријекла од стране нотара и мора бити преведена од стране овлаштеног судског тумача у БиХ),ако су инвеститори страна физичка лица, онда се доставља овјерена копија пасоша (овјера пасоша се може извршити у БиХ и мора бити преведена од стране стране овлаштеног судског тумача у БиХ).
- документ којим се потврђује својство овлаштеног представника за послове регистрације предузећа, ако регистрацију не врше сами оснивачи (представник који врши послове регистрације мора бити овлаштен за потписивање оснивачких аката),
- овјерену копију акта о оснивању предузећа,
- доказ о уплаћеној такси за регистрацију (55,00 КМ + 5,00 КМ).
Министарство спољне трговине и економских односа, дужно је да у року од 10 радних дана од дана уредно преданог захтјева, потврди да је страно улагање регистровано.
Све остале процедуре су исте као и за домаће осниваче, што је приказано у дијелу „Поступак оснивања друштва са ограниченом одговорношћу“.
Напомињемо да се страна улагања код надлежног министарства региструју након усвајања акта о оснивању предузећа, а прије регистрације код суда.
